Od kolevke do uspešnog besramnika
Svaki besramnik je nekada bio dete.
Malo, čisto, iskreno biće koje nije znalo šta su funkcija, položaj, veza, interes,
stranka, upravni odbor. Nije znalo ko je važan, kome treba da se smeje, a pred
kim da ćuti. Smejalo se kada mu je bilo smešno. Plakalo kada ga je bolelo.
Naljutilo bi se, pa zaboravilo.
Nije umelo da kalkuliše.
Nije se rodilo kao besramnik.
To se uči.
Prve lekcije počinju rano. Još u vrtiću otkrije da nije uvek najvažnije šta se
dogodilo. Važno je i ko je prvi stigao do vaspitačice i kako je ispričao priču. Ako
slaže, možda će pocrveneti. Još ima stida.
U školi već vidi da najbolji ne prolaze uvek najbolje. Jedan zna, drugi se
snađe, trećem mama zna nekoga. Neko vrlo rano shvati da zasluga i nagrada ne
moraju imati naročite veze.
Onda dođu godine kada je važno pripadati. Ako svi misle jedno, misliš i ti.
Ako sutra misle drugo, promenićeš mišljenje. Još ponekad nešto žulja iznutra.
Proći će.
Pravi život počinje sa prvim poslom. Tu naš budući besramnik otkriva da su
rad, znanje i odgovornost korisne stvari. Samo nisu dovoljne. Treba biti
primećen. Poznavati ljude. Znati kada da govoriš, a još bolje kada da ćutiš. I,
naravno, čijoj se šali smeješ.
Onda dođe prvi ozbiljan kompromis. Znaš da nešto nije kako treba, ali
pristaneš. Prvi put nije prijatno. Drugi put nisi ti izmislio sistem. Treći put svi to
rade. Posle imaš porodicu. Od nečega mora da se živi. Nećeš ti promeniti svet.
A onda jednog dana prestaneš da se pravdaš samom sebi. Čovek se navikne.
Nauči i da se prema svima ne ponaša isto. Prema onima iznad sebe je ljubazan,
tolerantan i spreman na dogovor. Za one ispod sebe postoje pravilnici.
Kičma u početku malo boli.
Kasnije postane neverovatno savitljiva.
Ali to je još amaterski nivo. Za ozbiljan napredak potrebna je politika. Tu je
važan prvi izbor. Ne ulazi se bilo gde. Najsigurnije je u stranku koja je već na
vlasti. Ali to može svako. Pravi talenat prepozna onu koja će tek doći na vlast.
Treba ući dovoljno rano. Ne prerano, da se čovek ne bi nepotrebno mučio
dok još niko ne zna ko su. Ali nikako ni prekasno, kada su se već svi sjatili. Treba
uhvatiti pravi trenutak. Dovoljno rano da jednog dana možeš da kažeš: „Ja sam
bio tu od početka.“ Tako se postaje prvoborac.
Kasnije će se tih nekoliko godina pažljivo prepričavati. Malo će se dodati,
ponešto zaboraviti i na kraju će ispasti da bez njega verovatno ne bi bilo ni
pobede. Možda u početku čak i veruje u nešto. Mlad je. Zašto da ne? Onda
upozna stranku.
Brzo shvati da program jeste važan, ali je mnogo važnije ko ga tumači.
Sopstveno mišljenje je dozvoljeno sve dok se poklapa sa mišljenjem onoga ko
odlučuje gde ćeš sutra sedeti.
A onda stigne do centrale. E, tu nema početnika. Svi su sposobni. Svi odani.
Svi veruju. Svi klimaju glavom. I svi su, naravno, tu zbog građana i države.
Konkurencija je ozbiljna. Nije dovoljno biti poslušan. Treba biti poslušniji od
poslušnih.
Nauči kome se prvom čestita rođendan, pored koga se staje na fotografiji i
kome se od juče više ne javlja. Poseban talenat je prepoznati čoveka koji pada
dok mu se ostali još uvlače. Još veći – na vreme stati pored onoga koji dolazi. I
naš junak očigledno ima dara.
Stiže prva funkcija. Odbor, savet, komisija, upravni odbor, direktorsko
mesto… nije važno. Važno je da se ušlo. Od tog trenutka više nije dovoljno ćutati.
Sada treba govoriti ono što je potrebno i, što je mnogo teže, delovati kao da u to
zaista veruješ.
Sa funkcijom se nauče i neke stvari koje ne pišu ni u jednom programu. Gde
se stavlja potpis. Gde nikako. A vremenom se dođe do najbezbednijeg pravila –
najbolje je ne potpisivati ništa što baš ne moraš. A i ako moraš, može zamenik da
potpiše. Zašto on uopšte postoji?
Usput se proširi i opšte obrazovanje. Nauči se šta je ofšor. Gde je Kipar, gde
Malta, gde su razna ostrva za koja do juče možda nisi ni znao da postoje. Čovek,
eto, kroz karijeru nauči i geografiju.
Imovinska karta u međuvremenu pokazuje neobičnu sklonost ka rastu. Stan.
Još jedan stan. Nešto zemlje. Garaža. Možda apartman. Plata, doduše, nije
naročito pratila taj razvoj. Ali ko još živi samo od plate?
Sa položajem raste i oprez. Razgovori se pamte. Neki se čuvaju. Dogovori se,
za svaki slučaj, zabeleže. Prave se fascikle. Svi o svima ponešto znaju. Ali mnogo
je sigurnije kada ono što znaš možeš i da dokažeš.
Ne zbog ucene.
Nemojmo odmah biti zlonamerni.
Zbog sigurnosti.
A vremenom shvati još nešto. Početnik želi da ga vide. Hoće fotografiju,
funkciju ispod imena, prvi red, kamere. Profesionalac želi suprotno. Ideal je
postati siva eminencija. Sve znaš. Za sve se pitaš. Telefon zazvoni pre nego što
se nešto odluči. Ali nigde te nema.
Nema potpisa. Nema fotografije. Nema imena.
Za široke narodne mase – nema ni tebe.
Drugi izlaze pred kamere. Drugi potpisuju. Drugi objašnjavaju. A svi znaju
koga treba pozvati. To je viši nivo. Imati moć, a ostavljati što manje tragova.
Sa funkcijom počinju da se menjaju i druge stvari. Odela postaju bolja. Cipele
skuplje. Pojavljuje se ozbiljniji sat. Ubrzo sazna da sat više ne služi samo da
pokaže koliko je sati. Treba znati ponešto o mehanizmu i manufakturi.
Onda dolaze vina. Nekada su postojala crno i belo. Sada postoje sorte, berbe,
regije, dekantiranje i odgovarajuće čaše. Nekada je sasvim lepo jeo pilav. Sada
jede rižoto. I obavezno zna razliku.
Onda dođe tompus. Nauči kako se odseca, kako se pali i kako se drži. Nabavi
se sekač, pravi upaljač, pa humidor. Nauči se i kolika vlažnost treba da bude
unutra. Možda mu se tompus uopšte ne dopada. Nema veze. Ne mora sve što
pripada statusu čoveku i da se sviđa.
Menjaju se restorani, automobili, letovanja, društvo, maniri. A onda na red
dođe i žena. Prva je bila tu dok nije bilo ničega. Dok je odelo bilo jedno, letovalo
se gde se moglo, vino se delilo na crno i belo, a sat služio da pokaže koliko je
sati.
Znala ga je pre funkcije. I tu nastaje problem. Jer ona pamti. Pamti kako je
govorio. Kome se smejao. Koga je prezirao. Šta je govorio da nikada neće
postati. A još gore – pamti njega dok nije bio važan.
Vremenom ni ona više ne ide uz novi život. Kao ni stari automobil. Kao ni
stara garderoba. Kao ni pola starih prijatelja. Obaveze će izmiriti. Platiće šta
treba. Sve pristojno, civilizovano i u skladu sa mogućnostima.
Ali za novi kadar treba nešto drugo. Mlađe. Lepše. Negovanije. Nešto što
bolje ide uz čoveka kakvim sada želi da ga drugi vide. Nova žena ne mora da
pamti početak. Upoznala ga je već uspešnog. Sa funkcijom, odelom, satom,
restoranima i ljudima koji mu se javljaju prvi. I to mnogo bolje ide uz sliku.
Jer kada čovek počne da živi kao sopstvena reklama, pre ili kasnije počne da
menja sve što se u reklamu ne uklapa.
Ali ni na jednom stranačkom brodu se ne ostaje do kraja. To rade verni. Naš
junak je odavno prerastao tu fazu. Idealno je promeniti brod dok još nije
potonuo. Ne prerano, jer možda ipak nastavi da plovi. Ne prekasno, jer kada svi
počnu da skaču, više nisi vizionar nego samo još jedan pacov koji beži sa palube.
Treba osetiti trenutak. Otići dok su tvoji još na vlasti. Tada odlazak dobija
sasvim drugo značenje. Nisi pobegao. Pobunio si se. Nisi promenio stranu. Nisi
više mogao da ćutiš.
Odjednom se setiš svih stvari sa kojima se godinama nisi slagao. Represije
koju si, eto, trpeo dok si sedeo na funkciji. Pritisaka kojima si bio izložen.
Principa preko kojih više nisi mogao da pređeš.
Ako se sve lepo upakuje, čovek koji je do juče bio deo vlasti može preko noći
da postane njen politički izgnanik. Još bolje – žrtva sistema. A to je odličan miraz
za sledeću vlast.
U drugu stranku zato ne dolazi kao preletač. Dolazi kao čovek koji je imao
hrabrosti da kaže „ne“ onda kada je bilo najteže. To što je trenutak tog velikog
moralnog buđenja slučajno nastupio baš kada je postalo jasno ko će uskoro
preuzeti vlast… Pa dobro. Ne treba baš u svemu tražiti lošu nameru.
Naš junak je samo još jednom na vreme prepoznao čoveka koji pada. I stao
pored onoga koji dolazi. U drugoj stranci više nije početnik. Dolazi sa iskustvom.
Sa kontaktima. Sa informacijama. I, što je najvažnije, sa sposobnošću da bude
koristan.
Stare fotografije postoje. Postoje i govori. Možda postoji snimak na kojem
čoveka pored kojeg danas sedi naziva najvećom nesrećom koja je zadesila
zemlju. Pa šta? Okolnosti su se promenile. Ljudi sazrevaju. Samo se kod našeg
junaka to sazrevanje nekako uvek poklopi sa promenom vlasti.
Na vrhu ga čekaju isti kao on. Sve profesionalci. Teška konkurencija. Tu
obično besramlje više nije dovoljno. Nije više dovoljno promeniti mišljenje.
Treba promeniti prošlost.
I tako dve stranke postanu bogato političko iskustvo. Dva potpuno suprotna
politička života postanu kontinuitet. Ljudi kojima se nekada uvlačio postanu oni
protiv kojih se oduvek borio. Ljudi koje je pljuvao postanu stari prijatelji.
Funkcije dobijene preko stranke postanu dokaz stručnosti.
A prvoborac iz prve stranke postane čovek koji je, kada je bilo najteže, „imao
hrabrosti da promeni stranu“. Biografija je ponovo čista. Karijera besprekorna.
Čovek principa. Sada već može drugima da govori o radu, poštenju,
odgovornosti i tome kako ništa ne dolazi preko noći.
I u tome će biti potpuno u pravu. Nije ni njemu došlo preko noći. Trebale su
godine savijanja, ćutanja, menjanja mišljenja, prijatelja, žena i stranaka. Godine
hvatanja pravog trenutka i stajanja na pravoj strani.
I sada ima sve. Funkciju. Poznanstva. Ugled. Telefon pun važnih brojeva.
Jednog dana dođe kući. Skine sako i spusti telefon na sto. U susret mu potrči
njegovo dete. Malo. Nasmejano. Čisto. Još ne zna ko je važan. Ne zna šta je
stranka. Ne zna šta je funkcija. Ne zna da postoje ljudi kojima se smeješ i kada
nisu duhoviti.
Ne zna ni koliko jedna kičma može da se savije a da čovek ipak nastavi da
hoda uspravno. Otac ga pogleda. Možda se na trenutak negde duboko seti sebe.
Onog sebe od pre svega ovoga. Uzme dete u naručje, poljubi ga i kaže:
„Nećeš ti morati da se mučiš kao ja.“
Autor: Nikola Skeledžija
© 2026 Nikola Skeledžija. Sva prava zadržana. Citiranje je dozvoljeno uz pravilno navođenje autora i izvora. Umnožavanje, distribucija ili prerada ovog teksta, u celini ili delimično, bez prethodne pisane saglasnosti autora nije dozvoljena.