© 2026 Nikola Skeledžija. Sva prava zadržana.
Sedim na terasi, pijem kafu i pokušavam da utišam buku u glavi. Sa onom sa ulice odavno sam se saživeo. Više je i ne čujem.
Kada odrastete pored tramvajskih šina, zvuk tramvaja više i ne primećujete. On je jednostavno deo vašeg prirodnog okruženja.
To vam je kao sa starim zidnim satom koji svakih pola sata otkuca vreme. Dok radi, gotovo da ga i ne čujete. Tek kada stane, shvatite da nešto nije kako treba.
Želim samo da poklonim sebi nekoliko minuta tišine. Nekoliko minuta u kojima ne razmišljam ni o poslu, ni o obavezama, ni o problemima.
Samo da uživam.
A onda me iz komšiluka, poput udarnog talasa, zapljusne težak miris.
Miris koji iznenada postaje deo vas. Uvuče se u odeću. Zadrži se u nosu. Prekine svaku misao. Pokvari trenutak koji ste želeli da sačuvate samo za sebe.
Miris velike količine pregrejane, više puta korišćene masnoće.
Težak. Lepljiv. Nezaobilazan.
Nedugo zatim dobija novi sloj. Izgoreli luk. Za njim dolazi ostatak povrća. Savršeno uništena mirepoix garnitura. A onda se tom nezaboravnom bukeu pridružuje i miris zagorelog brašna.
Posle toga više ne razaznajem pojedinačne mirise. Sve se stapa u jedan težak, mastan i lepljiv oblak koji ispunjava prostor.
Umesto da pomislim: „Kako lepo miriše, šta li se kuva?“, uhvatim sebe kako razmišljam: „Ovo će neko stvarno da pojede?“
Valjda bi miris iz kuhinje trebalo da probudi apetit, a ne nagon da pobegnete što dalje.
Što i činim.
Strateški se povlačim sa terase. Usput preduzimam osnovne mere zaštite, proveravajući da li su svi prozori zatvoreni kako bih sprečio da se miris proširi stanom.
U tom trenutku, sasvim neočekivano, u meni se budi davno uspavani ABHO-ovac.
Procena situacije. Zaštita prostora. Ograničavanje kontaminacije.
Tek tada mi pada na pamet koliko se naš odnos prema hrani promenio.
Nikada se nije naručivalo više hrane nego danas. Nikada nije bilo više restorana, dostave i gotovih jela. Istovremeno, nikada se nije gledalo više kulinarskih emisija, televizijskih takmičenja i video-sadržaja o kuvanju.
Danas je kuvanje svuda oko nas. Imamo televizijske kanale posvećene isključivo gastronomiji, striming platforme prepune kulinarskog sadržaja, YouTube, blogove, portale, forume i društvene mreže.
Za našu pažnju bore se vrhunski šefovi kuhinja, nekadašnja velika kulinarska imena, televizijske zvezde, influenseri, domaćice, entuzijasti i samoproglašeni stručnjaci.
Nikada nije bilo više ljudi koji govore o kuvanju, pokazuju recepte i dele kulinarske savete.
Pa ipak, iza svega toga krije se paradoks.
Što više gledamo kako drugi kuvaju, sve manje kuvamo.
Paradoks nije u tome što danas postoji dostava hrane. Paradoks je što smo kuvanje pretvorili u sadržaj koji gledamo, umesto u veštinu koju živimo.
Možda razlog nije samo nedostatak vremena. Možda jednostavno više ne želimo da stojimo pored šporeta.
Lakše je prevući prst preko ekrana nego povući nož preko daske za sečenje. Lakše je kliknuti „Poruči“ nego očistiti i iseći kilogram crnog luka. Lakše je gledati kako neko drugi kuva nego ući u sopstvenu kuhinju.
Možda smo i pokušali.
A onda smo se sudarili sa stvarnošću.
Kuvanje ne poznaje prečice. Ne možete da preskočite čišćenje, pranje i seckanje namirnica. Ne možete da preskočite termičku obradu – od blanširanja, sotiranja i dinstanja do pečenja, kuvanja ili prženja. Ne možete da ubrzate kuvanje, niti prirodan proces omekšavanja namirnica.
Svaki korak traži svoje vreme. Svaka greška ostavlja trag. Svaka prečica uglavnom se vidi na kraju – u tanjiru.
Možete da se posečete. Možete da se opečete. Možete da uprljate odeću. Možete da pokvarite manikir. Možete da provedete dva sata u kuhinji, a da rezultat bude prosečan.
Kada izađete na ulicu, shvatite da se i gradski pejzaž promenio. Njegov značajan deo danas čine naši novopridošli nesvrstani prijatelji, koji su svoju sreću potražili upravo kod nas. Koliko god to nama ponekad zvučalo neverovatno, i mi smo za nekoga Zapad. I mi smo za nekoga obećana zemlja.
Viđate ih na električnim biciklima kako velikom brzinom prolaze ulicama, trotoarima i parkovima. Na leđima su im prepoznatljive žute i plave termo-torbe. Ne čujete ih dok vam prilaze. Samo vas zapljusne vazduh dok projure pored vas.
U tom kratkom susretu najčešće razmenite tek nekoliko engleskih reči. Dovoljno da se sporazumete.
Posle toga svako nastavlja svojim putem. Oni od restorana do restorana. Od jedne adrese do druge. Jer svaka isporuka znači još jednu zaradu.
Dok oni jure da nam donesu ručak, mi sedimo ispred ekrana i gledamo kako neko drugi kuva.
To je možda najupečatljivija slika našeg vremena.
Jedni snimaju dok kuvaju. Drugi gledaju. Treći dostavljaju. A sve manje ljudi zaista kuva.
Često čujem da je razlog nedostatak vremena. Ali onda se setim naših roditelja, baka i deka.
I oni su radili osam sati dnevno. Imali su smenski rad. Dežurstva. Fizički naporne poslove.
Pritom nisu imali aparate koji nam danas štede vreme. Nisu imali pametne usisivače, mašine za sudove, mikrotalasne pećnice, niti su namirnice naručivali na kućni prag.
Sve su morali sami – peške u prodavnicu, peške na pijacu, pa ruka na nož i šerpu. Prodavnice nisu radile dvadeset četiri sata dnevno. Nije bilo aplikacija i gotovih jela na svakom ćošku.
Pa ipak…
U ogromnom broju kuća svakoga dana kuvao se ručak. Kuvale su najčešće majke, ali i očevi. Na stolu je gotovo svakodnevno bilo jelo koje se jelo kašikom.
Kuvanje nije bilo hobi. Nije bilo televizijski format. Nije bilo sadržaj.
Bilo je deo života i osnova funkcionalnog doma.
I nisu živeli samo između posla i kuće. Imali su društveni život. Odlazili u bioskop. Na igranke. Na utakmice. Na izlete. Sedeli sa prijateljima. Sa komšijama. Sa rodbinom.
Nisu imali više vremena od nas. Imali su istih dvadeset četiri sata kao mi danas. Samo su imali znatno manje aparata koji to vreme štede.
Možda zato problem nije u vremenu.
Možda je problem u tome kako smo odlučili da ga potrošimo.
Ovo nije priča o dostavljačima. Oni rade svoj posao. Ovo nije ni priča o komšiji iz čije kuhinje dopiru oni mirisi. Niti o kulinarskim emisijama. Nije čak ni priča o tome zašto danas nedostaju profesionalni kuvari.
Ovo je priča o nama.
O tome kako smo jednu od najvažnijih životnih veština pretvorili u sadržaj koji gledamo. Kako smo šerpu zamenili aplikacijom. Kuvanje klikom. A učenje skrolovanjem.
Jer upravo u kuhinji ne učimo samo da kuvamo. Tu nastaju prve radne navike. Tu učimo da ništa vredno ne nastaje pritiskom na dugme. Da greške nisu razlog da odustanemo, već deo procesa učenja. Da se znanje ne preuzima, već stiče.
I upravo tu leži razlika.
Kuvanje ne traži motivaciju. Motivacija traje dok traje oduševljenje.
Kuvanje traži disciplinu.
Da svakog dana ponovo stanete pored šporeta. Da ponavljate iste pokrete. Da grešite. Da popravljate greške. Da učite. Da prihvatite da nema dugmeta za ubrzavanje.
I upravo tako, malo po malo, postajete bolji.
Autor: Nikola Skeledžija