Nikola Skeledžija je gastronom, master ekonomista, profesor kulinarstva i autor sa višedecenijskim iskustvom u obrazovanju budućih kulinara i gastronoma.
Njegov profesionalni razvoj prolazio je kroz praktičan rad u gastronomiji, dalje stručno i ekonomsko obrazovanje, a zatim kroz višedecenijski nastavnički rad. U obrazovanju povezuje teorijsku nastavu, praktične vežbe, stručnu praksu i saradnju sa privredom, nastojeći da ono što se uči u školi bude stalno proveravano u realnom profesionalnom okruženju.
Posebno mesto u njegovom radu zauzima neposredan rad sa mladim ljudima. Upravo je to iskustvo vremenom otvorilo pitanje koje prevazilazi svaku pojedinačnu nastavnu jedinicu: šta obrazovanje zaista treba da ostavi čoveku kada završi školu? Informacije, veštine i diplome jesu važne, ali nisu dovoljne ako čovek nije naučio da razmišlja, povezuje, preispituje i preuzima odgovornost za ono što radi.
Tu počinje suština njegovog pristupa obrazovanju: pojedinac kao misleće biće.
Gastronomija je mnogo više od kuvanja
Gastronomiju ne posmatra kao puku kulinarsku veštinu, već kao celovit sistem: od laboratorije i biohemije namirnice, preko njene primarne proizvodnje, agronomije, ekologije i javnog zdravlja, do ekonomskih zakonitosti, istorije, kulture, filozofije i etike koje hranu pretvaraju u jedan od temeljnih društvenih činova.
Hrana je mnogo više od onoga što se na kraju nađe na tanjiru. Iza nje su zemlja, voda, energija, znanje, ljudski rad, tržište, istorija, navike, identitet, kultura i odluke koje je neko morao da donese. Tanjir je često samo poslednja stanica mnogo dužeg puta.
Upravo iz takvog pogleda na gastronomiju, ali i iz višedecenijskog neposrednog rada u obrazovanju, razvijala se ideja gastrohumanizma — pristupa u kojem gastronomija postaje polazište za šire razumevanje čoveka, znanja, rada i društva. Ne zato da bi se gastronomiji naknadno pripisivala filozofija, već zato što ona te veze već nosi u sebi.
Pojedinac kao misleće biće
U središtu njegovog pedagoškog pristupa nalazi se pojedinac kao misleće biće.
Cilj obrazovanja nije osoba koja precizno reprodukuje ono što joj je rečeno. Takav čovek može biti dobar izvršilac, ali teško postaje samostalan stručnjak. Potrebno je razumeti zašto se nešto radi, povezati znanje sa novom situacijom, razlikovati dokaz od mišljenja i biti spreman da se preispita i sopstveni zaključak.
Jednom doneta odluka nije nepovrediva samo zato što je naša. Ako nove činjenice pokažu da je raniji zaključak bio pogrešan, promena stava nije slabost, već znak intelektualne zrelosti. Tvrdoglavo braniti grešku samo zato što smo je mi napravili mnogo je ozbiljniji problem.
Sumnju zato ne posmatra kao poricanje znanja, već kao njegov pokretač. Reč je o metodološkoj sumnji koja zahteva dokaz, proveru i spremnost da se postojeće znanje ponovo razmotri. Bez toga nema ozbiljne nauke, ali ni ozbiljnog obrazovanja.
Ni razvoj čoveka ne završava se stručnim ili tehnološkim napretkom. Moguće je ovladati novom tehnologijom, tehnikom ili velikom količinom informacija, a da se kao čovek ne napreduje mnogo. Zato razvoj podrazumeva i ličnu, intelektualnu, etičku i društvenu dimenziju. Nije dovoljno da čovek može više; važno je i da razume šta će sa tim „više“ da uradi.
Škola postavlja temelje
Jedan od osnovnih stavova njegovog pedagoškog rada jeste da se u školi, kabinetu i drugim kontrolisanim uslovima ne postaje kuvar, gastronom niti zaokružen profesionalac bilo koje struke. Tu se postavljaju temelji — i to je već ogroman posao.
U školi treba steći znanje, razviti radne navike, razumeti osnovne principe struke i izgraditi kriterijum po kojem će čovek kasnije moći da razlikuje kvalitetan rad od lošeg. Praktične vežbe služe da se teorija proveri rukama, dok saradnja sa privredom i rad u stvarnom profesionalnom okruženju pokazuju šta se događa kada nestanu kontrolisani školski uslovi, a pojave se rokovi, odgovornost, organizacija, pritisak i standardi koje više nije moguće simulirati.
Tu vrlo brzo postaje jasno šta je usvojeno, a šta tek mora da se nauči. U tome nema ničeg lošeg. Problem nastaje tek onda kada čovek poveruje da više nema šta da uči.
Profesionalac se zato ne završava školom. On se na školskim temeljima tek ozbiljnije izgrađuje — kroz rad, iskustvo, greške, njihovu analizu i stalno usavršavanje.
Obrazovanje pritom mora biti dostupno, ali dostupnost nikako ne znači spuštanje kriterijuma. Naprotiv, potrebno je insistirati na visokim standardima koji su stručno opravdani i usklađeni sa uzrastom, razvojem i realnim mogućnostima pojedinca.
Nije cilj da svi budu isti niti da svi dođu do istog rezultata. Cilj je da svako dobije ozbiljnu mogućnost da dostigne svoj maksimum — bez lažnog olakšavanja puta, ali i bez unapred postavljenog plafona.
Autorski pristup
I u pisanju polazi od istog principa: stvari treba razumeti, a ne samo prihvatiti.
Njegovi tekstovi nastaju na preseku gastronomije, obrazovanja, ekonomije, nauke, istorije i društvenih pitanja. Tema može početi od kafe, namirnice, školskog časa, profesionalne situacije, istorijskog događaja ili sasvim obične pojave iz svakodnevice, ali se retko završava tamo gde je počela.
Zanima ga ono što se nalazi iza prve slike: šta uzimamo zdravo za gotovo, šta zaista znamo, šta samo ponavljamo zato što smo to dovoljno puta čuli i kakve posledice proizvode odluke koje donosimo?
Njegovo pisanje spaja istraživačku disciplinu, interdisciplinarnost i lični autorski stav. Lični stav, međutim, nije zamena za činjenicu. Činjenica mora ostati činjenica, tumačenje mora biti prepoznatljivo kao tumačenje, a kada dokazi nisu dovoljni, poštenije je priznati granice znanja nego prazninu popunjavati sigurnošću koju nemamo.
Kritika mu nije sama sebi svrha. Osporavati sve samo da bi se ostavio utisak kritičnosti prilično je jeftin posao. Mnogo je teže ozbiljno sagledati argument koji nam ne odgovara i prihvatiti mogućnost da je druga strana, makar u nečemu, možda bila u pravu.
Posebno ga zanimaju obrazovanje, znanje, odgovornost, dostojanstvo rada, odnos pojedinca i društva i sposobnost čoveka da samostalno rasuđuje.
Gastronomija je u njegovom pisanju često početak, retko i kraj. Ona je kapija u mnogo širu priču o čoveku.
Dela kao merilo
Titule imaju svoju svrhu. Diplome takođe. Ali nijedna od njih sama po sebi ne garantuje znanje, kvalitet niti karakter.
Profesionalni identitet na kraju grade mnogo konkretnije stvari: kako čovek radi, kako se odnosi prema drugim ljudima, šta radi kada pogreši i da li je spreman da preuzme odgovornost za posledice sopstvenih odluka.
Znanje koje nikada nije prošlo proveru u stvarnosti ostaje nepotpuno. Isto važi i za dobre namere. Nije dovoljno reći šta zastupamo — pre ili kasnije mora da se vidi šta smo zaista uradili.
Njegov profesionalni, pedagoški i autorski pristup zato možda najbolje staje u jednu rečenicu:
Neka dela govore o nama.