Srećem bivše učenike.
Od završetka škole nekada prođe nekoliko, a nekada i dvadeset godina. Neke prepoznam odmah, obično one najbolje ili one sa kojima sam najviše razgovarao. Nekada ne mogu odmah da se setim imena.
Vreme učini svoje.
Ljudi se promene, odrastu, naprave svoje živote, pa mi treba trenutak da ih povežem sa nekim događajem ili nekim iz njihove generacije.
A onda se sećanje vrati.
I skoro uvek dođe isto pitanje:
„Profesore, jeste li još u školi?“
Kao da ih iznenadi što sam i dalje tu.
A ja nikada nisam imao osećaj da sam ostao zato što nisam mogao nešto drugo.
Ne ostajem zato što ne umem nešto drugo i ne zato što nisam imao priliku da odem.
Ostajem zato što sam tako izabrao.
Naravno, uz nastavu dolazi i mnogo administracije. To je deo posla. Nekad nervira, nekad oduzima više vremena nego što bi trebalo, ali nije razlog zbog kojeg sam ovde.
Razlog su mladi ljudi.
Razgovor pre svega
Od prvog dana insistiram na tome da razgovaramo.
Ne postoje glupa pitanja.
Ne moramo uvek da se složimo, ali moramo da pričamo.
Samo tako mogu da vidim šta učenika pokreće, šta ga koči i šta zapravo želi.
Bez toga nema ni poverenja.
A bez poverenja teško da možete nekoga da usmerite.
Kada nastavnik pogreši
Često se setim jednog učenika sa početka svoje nastavničke karijere.
Bio je jedan od najtalentovanijih koje sam imao.
Odličan u teoriji, još bolji u praksi, smiren, disciplinovan i odgovoran.
Bio sam uveren da ga čeka ozbiljna karijera u vrhunskim restoranima i pronašao sam mu praksu koja je išla baš u tom smeru.
Po završetku blok nastave razgovarali smo.
Ne sećam se danas njegovih tačnih reči. Prošlo je skoro dvadeset godina, ali sećam se suštine.
Fine dining ga nije zanimao.
Video je sebe u domaćoj i nacionalnoj kuhinji.
Tada sam shvatio da sam pogrešio.
Video sam ga tamo gde sam ja mislio da treba da bude.
Nisam dovoljno slušao gde on vidi sebe.
Mnogo godina kasnije jedan šef kuhinje rekao mi je nešto što sam zapamtio:
„Ne postoji jedan put za sve kuvare. Neko je za fine dining. Neko za nacionalnu kuhinju. Neko za poslastičarstvo. Neko za takmičenja. Neko za vođenje kuhinje. Neko za nastavu.“
Što više godina prolazi, sve više mislim da je bio u pravu.
Već naredne nedelje pronašli smo mesto koje je tom učeniku više odgovaralo.
Džaba talenat ako čovek ne vidi sebe u tome.
To je možda jedna od najvažnijih stvari koje sam naučio radeći sa mladim ljudima.
Kao nastavnik mogu da predložim pravac, mogu da otvorim neka vrata i da povežem učenika sa ljudima od kojih može da uči.
Ali ne mogu da živim njegov život umesto njega.
Nije dovoljno da ja verujem u taj put.
Mora i on.
Radimo sa mladim ljudima
Rad sa mladim ljudima nije jednostavan.
To su godine kada traže sebe, menjaju mišljenja, prave dobre poteze i prave greške.
Nekada vas prijatno iznenade.
Nekada razočaraju.
Loše ocene se poprave.
Mnogo više zaboli kada vidiš da neko odustane od sebe.
Nekad proceniš dobro.
Nekad promašiš.
To je sastavni deo ovog posla.
Tu su i sati razgovora koji nemaju mnogo veze sa kuvarstvom.
Priča se o porodici, prijateljima, ljubavi, problemima, planovima i greškama.
Na to ode mnogo vremena, ali i to je deo ovog posla.
Jer ne radimo samo sa budućim kuvarima.
Radimo sa mladim ljudima.
Posao koji se obavlja u senci
Vremenom sam prihvatio još jednu stvar.
Posao nastavnika uglavnom je posao koji se obavlja u senci.
Nisam se školovao da budem profesor.
Školovao sam se da budem kuvar.
Nastava mi tada nije bila ni na kraj pameti.
Ali eto, život je imao drugačiji plan.
Posle su došle godine učenja, stručnog usavršavanja i iskustva, ali osnova je ostala ista.
I danas sebe prvo vidim kao kuvara.
Ljudi vide šefove kuhinja, vlasnike restorana i uspešne profesionalce.
Ne vide ljude koji su bili na početku njihovog puta.
A upravo tu je najčešće mesto nastavnika.
Na početku.
Da pokaže osnove zanata, da pomogne da se naprave prvi kontakti i da otvori neka prva vrata.
Posle toga njihov put postaje njihov.
Vreme brojim po generacijama
Danas sam podelio diplome još jednoj generaciji.
Trudio sam se da budem kratak, ne zato što nisam imao šta da kažem.
Naprotiv.
U glavi sam imao mnogo toga.
Ali znam sebe.
Dovoljno je da krenem i emocije me sustignu.
Zato mi je nekada lakše da pišem nego da govorim.
Posle četiri godine rada normalno je da se stvori određena povezanost.
Provedete mnogo vremena zajedno, prođete kroz dobre i loše trenutke i onda jednog dana svako krene svojim putem.
Možda baš zato vreme već odavno ne brojim samo godinama.
Brojim ga generacijama.
Jedni dođu, provedemo zajedno četiri godine i odu.
Posle njih dođu drugi.
Nekoga sretnem posle pet godina, nekoga posle dvadeset.
Neki postanu vrhunski kuvari.
Neki odu potpuno drugim putem.
I tako valjda treba.
Moj posao nikada nije bio da im odredim gde moraju da stignu.
Moj posao je bio da ih, dok su tu, naučim zanatu, otvorim im poneka vrata, ponekad ih zaustavim kada krenu pogrešno i, koliko mogu, pomognem da pronađu sopstveni put.
Zato, kada me bivši učenik posle mnogo godina sretne i pita:
„Profesore, jeste li još u školi?“
odgovor je jednostavan.
Jesam.
I dalje sam na početku nečijeg puta.
I dalje radim posao koji sam izabrao.
Autor: Nikola Skeledžija
© 2026 Nikola Skeledžija. Sva prava zadržana. Citiranje je dozvoljeno uz pravilno navođenje autora i izvora. Umnožavanje, distribucija ili prerada ovog teksta, u celini ili delimično, bez prethodne pisane saglasnosti autora nije dozvoljena.