Subota je, 15. avgust.
Vikend.
U vazduhu se još oseća miris dima i paljevine. Povremeno proleti poneka bela pahulja pepela.
Vetar pojačava.
Da nema požara preko brda, prijao bi. Ovako gledam prema brdu i pokušavam da procenim kuda će vetar.
Može li ono što se smirilo ponovo da se rasplamsa?
Prošlo je podne.
Skupljam stvari i sa detetom polako napuštam plažu.
Pred stepenicama koje vode prema magistrali plaža se širi. Veliki lovor pravi savršen hlad. Ispod njega — naslage suve trave i lišća.
Tu je rasklopljen kamperski sto.
Gospođa sedi sa nogama u moru.
Gospodin namešta sintetički suncobran da zakloni plinsko kuvalo od vetra.
Pokušava da upali plin.
Vetar mu gasi plamen.
Pokušava ponovo.
Na stolu velika crvena džezva za kafu.
Gledam njega.
Gledam suvo lišće ispod lovora.
Vazduh još miriše na paljevinu.
Alo, bre, gasi tu vatru!
Ne reaguje.
Kao da ne govorimo isti jezik.
Na trenutak odlaže ono što radi. Vidim da nema nameru da odustane.
Samo čeka da ja sa detetom odem.
Držim dete za ruku i krećem prema kući.
Usput nailazi komšija Savo, meštanin. Čovek koji je prethodne dve noći gasio požare u Bijeloj i Zelenici.
Kažem mu šta se dešava.
Ne treba mu mnogo objašnjavati.
Odlazi prema plaži.
Ostavim dete u kući i vratim se dole.
Već ga srećem kako se vraća.
Nikšićanin, kaže.
Pitao ga je šta radi i da li je normalan da u ovakvoj situaciji pali vatru.
Odgovor je stigao odmah:
„Ko si, bre, ti?“
I nastavio je.
Namešta suncobran, zaklanja kuvalo i ponovo pokušava da upali plamen, kao da čovek pred njim ne postoji.
Savo mu objašnjava da je meštanin, da je prethodne dve noći gasio požare, da vetar duva i da je sve suvo.
Ovaj ga konačno pogleda:
„A, evo, samo da skuvam kafu.“
Tu je, zapravo, cela priča.
Nije važno što se ljudi danima bore sa vatrenom stihijom.
Nije važno što vazduh smrdi na paljevinu, što pepeo leti i vetar duva.
On samo hoće da skuva kafu.
Supruga zove komunalnu službu.
Sa druge strane ljubazan gospodin zahvaljuje na prijavi. Kaže da patrola kreće prema Risnu i Morinju za jedno sat vremena.
Ona mu napominje da smo kilometar dalje.
„Znam, znam gde je plaža“, odgovara.
Vreme prolazi.
Vetar duva.
Pepeo leti.
Prošlo je više od tri sata.
Patrole nema.
Silazim ponovo na plažu.
Sada nema ni plažnog kafe-kuvara.
Džaba herojstvo vatrogasaca, pilota i dobrovoljaca.
Džaba cisterne, kanaderi i upozorenja MUP-a ako je dovoljno da se jednom čoveku pripije kafa na plaži.
Jer on mora da je skuva.
Baš tu.
Baš sada.
Iz velike crvene džezve.
Dopuna — nedelja, 16. avgust
Ponovo sam na istoj plaži.
Tek što sam se smestio, iz žbuna izlazi gospodin srednjih godina. Viđao sam ga i prethodnih godina na ovoj plaži.
Prolazi ispred mojih nogu noseći dve plave plastične šolje sa kafom.
Jednu daje ćerki koja se sunča, drugu spušta na plastični stočić.
„Nije loše ispala“, komentariše.
Pod utiskom od jučerašnjeg događaja, ustajem i krećem prema žbunu iz kojeg je došao.
I tamo — gasno kuvalo.
Krećem da ga fotografišem.
Gospodin mi trkom prilazi.
„Nemoj, nemoj!“
Brzo uzima kuvalo i stavlja ga u ceger.
„Šta, bre, nemoj?“
„Ne, ne, ja sam ti odavde.“
Pa upravo zato što si odavde, ti bi trebalo da znaš bolje od onih koji su ovde samo u prolazu.
Ućutao je i otišao.
Razmišljam — definitivno treba uplatiti najskuplju premiju osiguranja od požara.
Jer, očigledno, ljudska glupost i bezobrazluk nemaju granice.
A kafa mora da bude sveže skuvana.
Bez obzira na požare, vetar, suvo rastinje i zabrane paljenja vatre na otvorenom.
Autor: Nikola Skeledžija
© 2026 Nikola Skeledžija. Sva prava zadržana. Citiranje je dozvoljeno uz pravilno navođenje autora i izvora. Umnožavanje, distribucija ili prerada ovog teksta, u celini ili delimično, bez prethodne pisane saglasnosti autora nije dozvoljena.