Sarajevska, „Radojka Lakić“ i jedno beogradsko odrastanje
Prvog septembra neki novi prvaci započinju svoje školovanje. Među njima i jedan moj.
Valjda me je to i gurnulo da počnem da kopam po svom detinjstvu. Prvo događaji, oni koji su ostali u glavi. Recimo 1991, kada je tenk u Sarajevskoj pregazio oldtajmer Mercedes i jednog keca. To se ne zaboravlja. Kao što se ne zaboravljaju ni redovi ispred Jugoslavijakomerca da se kupi Sony televizor ili neki drugi Sony uređaj. Ili gužva u Risanskoj da se na velikom odmoru kupi hamburger, u fast foodu koji je držao ćale našeg drugara iz kraja.
Ali moj prvi svet tada nije imao petnaest ulica. Bio je mnogo manji.
Činile su ga Birčaninova, Kneza Miloša, Vojvode Milenka i Sarajevska. Te četiri ulice činile su blok, a unutra, iza zgrada, krila su se dvorišta. Tu su živeli prvi drugari, tu se igralo, svađalo, mirilo, penjalo po drveću i učilo kojim prolazom možeš da skratiš put.
U sredini svega bilo je jedno veliko dvorište. Kad se kaže dvorište, znalo se na koje se misli. Bilo je podeljeno na tri etaže i jednu bašticu. Gore, prema parku u Kneza Miloša, bili su privremeni objekti u kojima su živeli i neki naši drugari. Tu je živela i čuvena Mačkara, starija žena koja je hranila mačke po kraju.
Pored su bile drvene šupe. Stariji su pričali da ih je opština nekada napravila stanarima čiji su podrumi plavljeni, da imaju gde da drže ogrev. To je bilo pre mog vremena. Nama je bilo mnogo važnije što su njihova vrata bila centralno mesto za žmurke. Ko prvi stigne do vrata, spasao se.
Na toj etaži bile su klackalice, ljuljaške i pesak, uglavnom za manju decu sa roditeljima. Padina prema sledećem nivou zimi je služila za sankanje.
Na srednjoj etaži bila je ravnina za fudbal. Stariji iz kraja pričali su da su se tu nekada igrali ozbiljni turniri. Sa jedne strane bio je visok, stepenasti zid preko kojeg se prelazilo u manje dvorište, a sa druge zidana česma koju je neko zatvorio. Tako je tada važilo: znojav ne piješ hladnu vodu. Razbolećeš se. Tačka.
Dalje mala padina, staza i baštica sa cvećem. Ta staza je praktično bila glavna magistrala dvorišta: povezivala je dva glavna ulaza, gornji iz Birčaninove i donji iz Sarajevske. Kola u dvorište nisu ulazila, pa je taj prolaz bio naš.
Baštica je bila toliko uređena da ni mi, svakakvi kakvi smo bili, nismo zalazili u nju. Ako odleti lopta, uđeš da je uzmeš i odmah napolje. I to pažljivo. Znalo se šta se tu ne dira.
Stazom naniže prolazilo se pored velike lipe. Taj miris pamtim i danas.
Na trećoj etaži bio je popločan prostor. Znalo se gde se igra „deset-devet“, gde između dve vatre, gde klikeri, a gde se šutira lopta kad vas je samo dvojica. Tu smo loptom lupali komšijama ispod prozora i ne sećam se da nas je iko terao zbog buke.
Desi se da lopta kroz otvoren prozor uleti nekome pravo u stan. Znamo čiji je stan, deremo se odozdo i lopta se uredno vrati kroz isti prozor. U tim stanovima su ionako živeli naši drugari i njihove porodice.
Na ulazu u dvorište iz Sarajevske živela je i jedna baka, major iz NOB-a. Nas je gledala kao svoje unučiće i sve nas je znala bez izuzetka. Donese nam iz „Srbijanke“ neku sitnicu, a često je i ne primetimo kako nas sa svetlarnika posmatra dok se igramo dole.
Dvorište je bilo puno drveća i voćaka. Najviše šljiva, koje su se, iz nekog razloga koji je nama tada bio potpuno logičan, jele isključivo zelene.
I po drveću se znalo ko šta može. Bilo je lakih, poput japanske jabučice, a bilo je i onih gde prvo moraš da provališ gde su čvorovi na stablu, gde ide noga, gde ruka. Niko te tome ne uči. Gledaš starije i probaš.
Posebna priča bila je trešnja.
Bila je u malom dvorištu do kojeg normalnim putem skoro da nije moglo da se dođe. Vrata dvorišne zgrade uglavnom su bila zaključana, sa druge strane ambasada, a komšija, kad trešnja rodi, za stablo veže dobermana.
Dobro.
Ako ne može normalno, može preko krovova.
Grane su išle prema krovovima onih privremenih objekata. Popneš se, ideš preko krovova do kraja, paziš da neko od stanara ne izađe i ne pojuri te, pa se prebaciš na granu. Onda sediš na trešnji, jedeš, dole doberman laje i skače, a mi pljuckamo koštice po njemu.
Nama sasvim normalno.
Bio je i park u Kneza Miloša, onaj sa raketom. Tamo nismo nešto zalazili. Ubrzo su ga srušili, krenuli nešto da grade i stali. Ostao beton, napunio se vodom, poraslo rastinje, naselile se žabe.
Nama odmah zanimljivije.
Preko krovova smo ulazili na to gradilište, hodali po uskim betonskim zidovima iznad vode i kroz ogradu izlazili pravo u Kneza Miloša. Danas, kad pomislim na to, nije mi baš jasno šta nam je bilo u glavi. Tada nam, očigledno, ništa nije bilo.
Sećam se da sam upravo tim putem izašao u Kneza Miloša i čuvenog 9. marta 1991. Pogled prema Beograđanki: kordon policije, demonstranti, jedan automobil gori. Imao sam dvanaest godina i, naravno, nisam baš najbolje razumeo šta se dešava. Znao sam samo da to nije običan dan u kraju.
A do svega toga sam, kao i ko zna koliko puta pre, stigao našom prečicom preko napuštenog gradilišta.
I svaki susedni blok imao je neku svoju sitnicu.
U jednom je bio teren za basket. Ako jače baciš loptu, završi u dvorištu američke ambasade. Tu već nije bilo pametno preskakati ogradu. Vičeš, čekaš da marinci koji čuvaju ambasadu vrate loptu i nastaviš da igraš.
Uvek su je vraćali.
Kako smo rasli, širio se i teren. Četiri ulice postale su šest, osam, pa na kraju tih naših petnaest. Sa svakom novom ulicom dobiješ još neko dvorište, prolaz, teren, trafiku ili pravilo koje moraš da znaš ako si odatle.
Granice su se tačno znale: Kneza Miloša, Nemanjina, Krcunova (Savska) i prema Mostaru park, a posle njega petlja.
Niko nam nije crtao mapu. Nije ni morao. Znalo se gde si.
Preko Nemanjine gledalo se prema Hotelu Beograd, Balkanskoj i Bazenskom parku. Preko Krcunove (Savske) prema pošti, železničkoj stanici i šinama, dalje ka Savi. Preko Kneza Miloša išlo se prema „Njegošu“, pored kojeg je bio Dom zdravlja.
To je valjda bio jedini put kada smo stvarno morali da izađemo iz naših petnaest ulica. Kad si bolestan, ideš kod dr Filipovićke, a bolest tada često znači sedam dana injekcija. Posle opravdanje i gotovo.
Sećam se da je jednom nastavnik rekao:
„Vi iz kruga dvojke trebalo bi da…“
Odmah smo skočili:
„Nismo mi u krugu dvojke.“
I nismo.
On se nasmejao, a kroz prozor se baš tada čula dvojka kako prolazi Nemanjinom. Njega je to dodatno zabavljalo.
Nas nije.
Mi smo vrlo dobro znali sa koje smo strane šina.
Sarajevska je kroz taj naš prostor prolazila celom dužinom, i parnom i neparnom stranom. Glavna ulica.
A u tih petnaest ulica bilo je skoro sve što ti treba. Ambasade, policija, sud, državne ustanove, Hotel Turist, Glavni ured, teren u Brodarskoj i kafana ispod tribina.
Ali kraj nisu pravile te velike stvari. Kraj su pravile prodavnice, pekare, kafane, trafike, zanatlije, majstori po dvorištima i ljudi koje znaš.
U Sarajevskoj se znalo gde se kupuju kore za pitu, gde hleb, gde burek, gde pecivo. Ako ne znaš gde se šta kupuje – nisi odatle.
Nama klincima Soko Štark je bio ozbiljna stvar. Za kućnu nabavku Centroprom. Tu je bio Jugoslavijakomerc, velika knjižara Savremene administracije, taksi-stanica na uglu sa Birčaninovom.
Nama ništa posebno.
To je bio kraj.
Odmah uz Sarajevsku bila je Teslina (dr Aleksandra Kostića), a u Teslinoj (dr Aleksandra Kostića) mala osnovna škola „Radojka Lakić“. Narodna heroina.
Tu je počela naša trojka.
Odeljenje je imalo indeks 3 od prvog do osmog razreda, od 1985. do 1993. Skoro svi smo živeli u tih petnaest ulica.
Počeli smo kod učiteljice Milene Milenković. Visoka, stamena plavuša, od onih ljudi koji autoritet imaju i pre nego što išta kažu. Dovoljno je bilo da se pojavi. I, gle čuda, i ona je živela u Sarajevskoj.
Pušila je crvenu filter „Moravu“, onu sa ćiriličnim natpisom. Kako znam? Pa znali smo svi.
Teško da je bilo nekoga ko makar jednom nije išao da joj kupi cigarete. Koliko god to danas zvučalo neverovatno, tada je bilo sasvim normalno.
Izađeš iz škole, ne prelaziš nijednu ulicu. Iz Tesline (dr Aleksandra Kostića) levo u Risansku, prođeš pored Šlajmare, do vrha Risanske, pa trafika na početku Hajduk-Veljkovog venca.
„Filter Moravu, ćiriličnu.“
Ako nema, preko puta druga trafika.
Milena je imala autoritet koji danas nije baš lako objasniti. Pogotovo što je nekim našim roditeljima, na početku svoje karijere, takođe bila učiteljica. Tu pregovora nije bilo mnogo.
Sećam se priče moje majke sa jednog roditeljskog sastanka. Povela se priča o patikama za fizičko. Milena preseče: najjeftinije Borovo patike, iz radnje u Hajduk-Veljkovom vencu.
I gotovo.
Mislim da tada o socijalnim razlikama nismo ni razmišljali. Družili smo se jer smo bili deca. Nije bilo interesa, računice ko ti sutra može biti koristan, niti smo imali predstavu ko je iz kakve kuće. Koliko smo mi mogli da vidimo, svi smo imali dovoljno.
A ako je postojala neka razlika koju bismo mogli da primetimo, Milena ju je sekla u korenu. Borovo patike za sve i gotovo.
Znali smo i gde živi. U tom delu Sarajevske nekako se čovek sam seti da ima kućno vaspitanje. U dvorište njenog bloka nismo baš zalazili.
Što da čačkaš đavola bez potrebe.
Tako smo rasli. Neki osam godina zajedno, neki i duže. Pre škole isti ljudi, u školi isti ljudi, posle škole opet isti ljudi.
A onda 1993. završimo osmi razred i pogubimo se.
Ne svi i ne odmah. Samo je svako krenuo na svoju stranu, a posle toliko godina shvatiš da za neke više ne znaš ni gde su.
Danas uzmem fotografiju odeljenja. Nekoliko imena znam odmah. Najbliži, oni sa neobičnim imenom ili prezimenom. Onda krenu rupe. Lice znam, setim se gde je sedeo, neke gluposti sa odmora, nekome skoro čujem glas – ime neće.
Okrenem fotografiju, pozadi potpisi, pola nadimci. Za 1993. sasvim dovoljno. Za danas ne baš. Kod devojaka još bolje: Ana, Dragana, Jelena. Ako je promenila prezime, srećno.
I onda kreneš da sklapaš. Nađeš jednog, preko njega drugog, neko okači staru fotografiju, pogledaš ko je lajkovao, ko komentarisao. Jedno ime povuče drugo. Posle i algoritam shvati šta radiš pa počne da izbacuje poznata lica.
Gledaš čoveka.
Ma nije.
Jeste.
Samo si ga poslednji put video sa četrnaest godina, a sada ima skoro pedeset. Normalno da nije isti. Nisi ni ti.
Te ljude danas više ne poznajem. Poznavao sam ih tada. U međuvremenu je svako dobio svoj život: porodicu, posao, selidbe, uspehe, promašaje, sve što uz to ide. Kraj se raselio i danas ne znam da li je iko od nas ostao na istoj adresi.
Voleo bih da jeste. I bilo bi mi drago da nečije dete danas hoda tim istim ulicama.
Ali nije poenta u adresi.
Ne očekujem da posle trideset i kusur godina budemo prijatelji samo zato što smo nekada sedeli u istoj učionici. Ali opet, malo je bez veze da posle osam zajedničkih godina postanemo potpuni stranci.
A verovatno smo se već negde i mimoišli. Na ulici, u prodavnici, kod lekara, možda sedeli za susednim stolom. Pogledaš čoveka i nemaš pojma da si s njim proveo osam godina života.
Ne moraš da znaš gde mu je kuća, šta vozi i gde letuje. Dovoljno je da znaš ko je, čime se bavi i da mu se javiš kad ga sretneš.
Neko je lekar. Neko advokat. Neko radi u školi. Neko zna dobrog majstora. Neko zna nešto što ti ne znaš.
Ne da ti nešto sređuje. To je već druga priča.
Ali ako mi neko iz zdravstva sa kojim sam proveo osam godina kaže:
„Ja bih svoje dete odveo kod ovog lekara.“
E, to mi nešto znači.
Danas bi se za to našao neki učeni izraz. Mi smo govorili jednostavnije – naši ljudi.
Živeli smo jedni drugima na nekoliko minuta, znali čiji je koji prozor, ko je čiji brat, gde ko kupuje hleb i u čije dvorište ne ulaziš ako ne moraš.
A onda smo se izgubili.
Danas deca imaju telefone, grupe, Instagram, WhatsApp i ko zna šta će još imati. Mi 1993. nismo imali ništa od toga. Ali nisam siguran da je tehnologija presudna.
Zato sada, dok neki novi prvaci kreću u školu, a među njima i jedan moj, na to gledam malo drugačije.
Ne moraju zauvek da budu prijatelji. Samo bi bilo dobro da jednog dana uzmu fotografiju prvog razreda, pogledaju neko lice i kažu:
„Znam ko je. Znam gde je.“
Posle osam godina zajedno, nije mnogo.
Autor: Nikola Skeledžija
© 2026 Nikola Skeledžija. Sva prava zadržana. Citiranje je dozvoljeno uz pravilno navođenje autora i izvora. Umnožavanje, distribucija ili prerada ovog teksta, u celini ili delimično, bez prethodne pisane saglasnosti autora nije dozvoljena.