© 2026 Nikola Skeledžija. Sva prava zadržana.
DIPTIH – II DEO
Alegorijska basna o časti, trpezi i reči
Postoje događaji kojima prisustvuju mnogi, a o kojima se kasnije govori kao da ih niko nije video. Postoje i reči koje, dovoljno glasno izgovorene, pokušavaju da promene ono što se već dogodilo. Negde između činjenice i priče o činjenici počinje prostor u kojem istina više ne zavisi samo od onoga što se dogodilo, već i od toga kome smo odlučili da verujemo. Ovo je kratka basna o jednoj trpezi, časti domaćina, reči gosta i onima koji za stolom nisu sedeli, ali su ipak bili najglasniji kada je trebalo govoriti o tome šta je na njemu bilo.
Pre nego što je uopšte stupio na stenu, Vuk Mnogolik nije razmišljao o domaćinu, već o tome kako da ostavi trag. Zato je najpre poslao veliku pticu od gvožđa i čelika, nakrcanu čoporom podivljalih čagalja. Njihov zadatak nije bio da pozdrave domaćina, niti da upoznaju zemlju u koju dolaze. Došli su da prvi slete pod stenu, podignu galamu u njegovo ime i obeleže ono što nije bilo njihovo.
Ali Mnogolik je zaboravio staru istinu. Soko je ptica, a njegovo nebo ne trpi nepozvane. Straže na steni nisu podigle glas. Nisu pretile. Samo su zatvorile prolaz. Čopor je vraćen istim putem kojim je došao, pre nego što je i dotakao krš. Otišao je noseći više buke nego dostojanstva. Tek tada je Mnogolik shvatio da se neke granice ne prelaze galamom. Kada je konačno stigao na stenu, na licu je nosio osmeh, ali u očima nije bilo mira.
Na visokoj steni iznad mora Soko je pripremio trpezu. U svoje gnezdo pozvao je Sivog Orla sa Zapadnog Trona, u pratnji Ponosnog Petla, ugojenog Pitomog Vepra i Ponosite Vučice sa večnog juga. Naspram njih mesta zauzeše oni koji su mu bili i komšije i rođaci, oni sa kojima je vekovima delio i slavu i muku, i ljubav i mržnju: Vuk Mnogolik, Mrki Medved iz divljih šuma, Spretna Kuna, Gorski Crni Orao, Ponosni Ris i Uglađeni Lipicaner.
Soko nije spremao gozbu da pokaže bogatstvo. Spremao ju je zato što je odrastao uz pravilo da se gost dočekuje najboljim što kuća ima. Okupio je svoje pleme i rekao: „Ne pitajte ko nam dolazi. Pitajte samo šta još možemo izneti na sto.“ Toga dana pretražene su planine, obiđene reke i isplovilo se na more. Sa pašnjaka je stiglo najbolje što su stada davala. Iz reka najsvežiji ulov. Iz mora ono što je mreža toga jutra podarila. Iz maslinjaka ulje. Iz vinograda vino. Iz voćnjaka plodovi sazreli na suncu. Nije birao ono što je najskuplje. Birao je ono što je njegova zemlja mogla dati najbolje. Jer domaćin ne meri svoju čast onim što zadrži za sebe, već onim što iznese pred gosta. Trpeza nije bila raskošna radi pokazivanja. Bila je bogata iz poštovanja.
Za stolom nije bilo mnogo reči. Sivi Orao držao se uzdržano, Ponosni Petao otvoreno je uživao u trpezi, a ostali su mirno obedovali. Samo je Mnogolik više gledao oko sebe nego u ono što je bilo pred njim. Kad su tanjiri ostali prazni, gosti su ustali od stola. Vuk nije rekao ni reč. Zahvalio je domaćinu kako običaj nalaže, pružio ruku i mirno napustio gnezdo. Ni za trenutak nije pomenuo glad.
Tek kada se vratio među svoj čopor, onaj isti koji je bio vraćen ispod stene podvijena repa, zastao je pred njima, podigao glavu i pustio urlik koji se prolomio dolinom: „Soko me je ostavio gladnog! Na stolu je bila samo ptičja rosa!“ Čopor je odgovorio urlikom. Ne zato što je bio za stolom. Nije bio. Odgovorio je urlikom zato što je verovao svom Vuku više nego istini koju nije video. Vuk nije računao na one koji su sedeli za trpezom. Računao je na one koji tamo nikada nisu bili. Jer laž najlakše pusti koren tamo gde nema svedoka. A na tom prostoru malo je težih optužbi od one da je gost iz kuće domaćina otišao gladan. To nije uvreda upućena jelu. To nije uvreda upućena stolu. To je udar na čast domaćina, njegove porodice i celog plemena koje je danima skupljalo najbolje što ima da bi gosta dočekalo kako dolikuje.
Na obližnjoj grani starog hrasta sedela je Mudra Sova. Slušala je kako se urlik gubi među planinama, pa tiho rekla: „Ljudi lažu otkad postoje. Ali laž postaje opasna tek onda kada je ponavljaju oni koji nisu bili svedoci. Ko posle pune trpeze kaže da je gladovao, ne govori o domaćinu. Govori o sebi. Jer čast se ne može ukrasti rečima. Može se izgubiti samo delima.“ Ptice su nastavile let. More je ostalo mirno. Stena je ostala gde je oduvek bila. Samo je dolinom još neko vreme odjekivao urlik Vuka koji je verovao da će glasnoća nadjačati pamćenje onih koji su sedeli za istim stolom.
Autor: Nikola Skeledžija