© 2026 Nikola Skeledžija. Sva prava zadržana.
Za buduće kuvare i njihove roditelje.
Jedno od pitanja koje mi roditelji najčešće postavljaju pred upis u srednju školu jeste:
„Moje dete voli da kuva. Želi da upiše školu za kuvara. Šta mislite?“
Moj odgovor je gotovo uvek isti.
Nemojte odluku donositi samo na osnovu toga što dete voli da kuva kod kuće.
Nemojte je donositi na osnovu televizijskih emisija, društvenih mreža ili priča koje ste čuli od drugih.
Nemojte odluku donositi ni na osnovu priča tipa:
„Komšijin kum ima rođaka koji radi kao kuvar u inostranstvu i zarađuje ozbiljan novac.“
Reći ću vam jednu veliku istinu.
Ljudi lažu.
A i kada govore istinu, često ispričaju samo onaj deo priče koji lepo zvuči.
Čućete koliko neko zarađuje.
Ređe ćete čuti koliko godina rada, učenja, odricanja, propuštenih praznika, vikenda i porodičnih okupljanja stoji iza toga.
Nije sve med i mleko.
Ima tu i žuči.
Treba imati na umu da deca ovu odluku donose sa 14 ili 15 godina.
U godinama kada je teško imati jasnu predstavu o tome kako zaista izgleda bilo koja profesija.
U godinama kada smo podložni uticajima društvenih mreža, televizije, okruženja, prijatelja i različitih očekivanja.
Pre odluke — proverite kako profesija zaista izgleda
Zato svim roditeljima i budućim učenicima govorim isto.
Pre nego što donesete odluku, razgovarajte sa ljudima koji taj posao zaista rade.
Još bolje, neka to uradi samo dete.
Neka obiđe nekoliko restorana koji dobro rade.
Neka razgovara sa kuvarima.
Neka pita sve što ga zanima.
Kako izgleda radni dan?
Šta je lepo u ovom poslu?
Šta je teško?
Koliko se radi?
Koliko se uči?
Šta bi danas uradili drugačije da ponovo imaju 15 godina?
Verujem da će velika većina kuvara vrlo rado odvojiti nekoliko minuta za takav razgovor.
Jer nema boljeg izvora informacija od čoveka koji taj posao živi svakog dana.
Neka dete vidi školu iznutra
Isto govorim i svima koji razmišljaju da upišu školu u kojoj radim.
Dovedite dete.
Ili još bolje, pustite ga da dođe samo.
Neka uđe u kabinet tokom vežbi.
Neka razgovara sa učenicima.
Bez prisustva nastavnika i roditelja.
Verovatno će od njih dobiti najiskrenije odgovore.
Ne zato što će ga neko odgovarati od profesije.
Nego zato što će prvi put čuti kako ona zaista izgleda iz ugla onih koji je upravo upoznaju.
Odluka treba da bude njegova
Mislim da je veoma važno da dete samo donese odluku.
Roditelji mogu da pomognu, usmere i pruže podršku.
Ali dete je to koje će jednog dana raditi taj posao.
Zato je važno da odluka bude zasnovana na stvarnim informacijama i sopstvenom interesovanju, a ne na tuđim očekivanjima.
Na taj način povećavamo šansu da dete upiše školu i profesiju koja ga zaista zanima.
Da pronađe nešto u čemu vidi sebe, nešto što ga motiviše da uči, napreduje i razvija se.
Možda ni tada neće sve biti idealno.
Možda će tokom školovanja promeniti mišljenje.
I to je sasvim u redu.
Ali je mnogo bolje da odluku donese na osnovu stvarnih informacija i realne slike o profesiji nego na osnovu pretpostavki, trendova i tuđih očekivanja.
Tako možda izbegnemo situaciju da dete upiše školu i naredne tri ili četiri godine provede učeći nešto što ga zapravo ne zanima.
Ne postoji savršena profesija
Ne postoji savršena profesija.
Svaki posao ima svoje prednosti i mane.
Ali mnogo je lakše doneti dobru odluku kada je zasnovana na stvarnim iskustvima ljudi koji taj posao rade, a ne na pretpostavkama i idealizovanoj slici profesije.
Na kraju, cilj nije da dete upiše bilo koju školu.
Cilj je da upiše školu i profesiju u kojoj će jednog dana moći da pronađe sebe.
Autor: Nikola Skeledžija